Druga

 Опет сам трудна. Нисам ни знала одмах, само ми је једно јутро било мука и почела сам да осећам неко затезање испод пупка . Кожа је почела да се затеже а уједно сам почела да осећам и лептириће у стомаку и то праве. До тада нисам имала никакве симптоме трудноће. Милица и ја смо животариле хранећи кокошке  и радећи у нашој башти док је Стеван био нон стоп на послу.Милица сад има већ 4 године, велика девојка.

   Дакле одем ја по тест на трудноћи и ваљда га нисам ни убацила у посуду линије су се показале у пуном сјају. Осећања су ми била помешана. Прво сам осетила страх, кроз главу ми је пролазио порођај са Милицом и само сам рекла у себи „ О не опет“. Али шта је ту је. Одем код лекара, докторка која ми је водила трудноћи са Милицом ме прво лепо „накрпи“ Где сам досада? Шта сам чекала? Трудноћа је три и по месеца. Ја се замислим да ли је могуће да у том стадијуму осетим већ бебу, јер ти лептирићи које сам осетила и који су ме натерали да узмем тест су били први покрети које сам осетила моје нове бебе. Али беба је мала још увек. Како ? Онда се сетим да је и Милица исто била живахна јако рано и да ми нико није веровао да осетим покрете бебе. Насмејем се ја лепо докторки , обавимо преглед и узмем упуте који ми требају и кренем кући. Опет сад нико не зна да сам трудна . Чекам Стевана да се врати са посла. Милица још не зна ништа јер би скакала од среће и свима би истртљала у незнању.

    Ова трудноћа је другачија од прве од почетка . Нисам имала вртоглавице, нисам падала у несвест и нисам имала проблема са мањком гвожђа у крви . Једино што је било исто је било моје кукање ноћу како ћу ја сад то све . Овога пута сам знала шта ме чека и било је још горе иако сам себи понављала да не мора да значи да ће да буде исто.

    Милица је одлучила већ о именима, пошто ће њој да се роди брат или сестра дали смо јој пуну слободу . Ако буде сестра биће Тијана, ако буде брат биће Огњен. Наравно име је било по познатом водитељу кога је гледала свако јутро у јутарњем програму. И то смо решили .

    Приближило се време порођаја , одбројавамо дане . Кева је дошла да Милица не буде сама кад одем у породилиште. Торбе су спремљене, једна са мојим једна са бебиним стварима. Сад носим мобилни телефон ,нешто кеша да ми се нађе и дрхтим од страха. Опет исто питање : „ Како ћу ја?“

    Цео дан ме нешто „пресеца преко крста“ што би рекла бабе. Кева само трчка око мене . Јел ти добро , шта ти је сад ? Није навикла да лежим цео дан, јер чак и кад седим ја нешто у рукама радим. Овај дан сам малтене цео прележала. Око 19:30 одем у купатило и како сам села на  шољу тако ми је пукао водењак. Сачекала сам мало и кад видех да је враг однео шалу узмем пешкир , ставим међу ноге и одем по гардеробу да донесем да бих се истуширала. Кеви ништа не говорим али је приметила.

-        Где ћеш сад ? пита ме

-        Да се истуширам како где ћу?

-        Сад да се тушираш?

-        Па него кад да идем овако знојава и мокра у породилиште? - Коначно сам морала да кажем јер је први бол почео значи немам много времена пошто је породилиште на 45 минута у најбољем случају. Села је од шока и одмах завикала

-        Зови Стевана какво твоје туширање, туширај се тамо, хоћеш да почнеш овде да се порађаш? – гледам је у чуду  и почнем да се смејем

-         Ма није ми ништа још брзо ћу ја .

Стала је на врата . Видим ја да не вреди да се расправљам. Само губим време . Окренем Стевана а он мени ладно каже:

-        Само да сачекам једног друга и долазим. – по гласу видим да је попио, помислим „ баш лепо „

-        Добро супер.

Слегнем раменима , проверим торбе , одем да се пресвучем јер од туширања није могло да буде ништа и седнем да чекам . Прошло је већ пола сата још увек не осећам болове али ако је био један убрзо ће и други. Кoначно стижу и из пик апа излазе њих тројица дошли да ме испрате. Сви под гасом. Зову четвртог да ме вози, који долази за 15 минута  и успут свраћамо по Јелану која иначе ради у породилишту у операционој сали. На пола пута осeтим други бол који је већ мало дужи, сад је већ 20:30 . У колима журка не зна се ко је гори . Смејали смо се до породилишта. Јелена улази самном унутра ова двојица чекају испред. Нa брзину су ме прегледали на пријемном , чак се и не сећам свега и одвели ме одмах на клистирање и у салу. Јелена је ту , обавестила је своје у операционој сали а бабица која је дежурна је баш из Челарева. Огромна жена , висока и крупна  по имену Јармила. Дала ми је две инекције и питала ме кад хоћу да се породим пре дванаест или после. Није ми било битно само да буде што пре.

   Јелена је отишла са оном двојицом . седе у кафићу и славе а ја се још нисам породила. Све иде како треба , следећу контракцију сам имала у 21:00 па је кренула на 15 минута, па на 10 и онда галопирање на 3-2-1 и напони. У 22:30 је већ све било спремно за излазак бебе и Јармила ми даје још једну инекцију јер сад је већ требало беба да је кренула. Један напон , осетим да креће, други , сад већ осетим велики притисак и таман позовем Јармилу, беба  се врати чини ми се под грло, помисим тада „ е тупаво моје па не излази се на ту страну“. Она дође , објасним  јој шта је, каже она ајд сад ћемо опет исто. Кренемо из почетка , сад је она ту , исто се деси. Сад је већ 11:30 . Одлази негде и враћа се са њих 10. Видим да су спремни за салу за операције. Мислим се , е нећеш вала на царски па таман да траје још оволико. Већ сам измучена немам снаге за даље али морам иначе ће да ме секу. Чујем како докторка каже Јaрмили :

-        Нема смисла ни потребе да је сечемо , отворена је скроз ајде да то изгурамо ,

-        „ шта ће да изгурају и кога“  мислим се“ ко ће да гура“, Убрзо ми је било јасно све.

Јaрмила онако огромна жена лактом ми је притисла део стомака између ребара , поред свог бола који осећам у том тренутку осетим и то. И дан данас кад се мења време и пред кишу обавезно ми је тај део утрнут. Докторка каже :

- ајде сад мајко гурај

-        „ би ја кад бих могла више“ мислим се а у ствари скупљам сву снагу и напињем се још једном . Јармила гура као да јој живот зависи од тога , хватам је за руку јер ми тај бол одузима превише ваздуха који ми је толико потребан у овом тренутку али ме она одгурује  

-        Ни случано да ме ниси ухватила за руку, ајде још једном.

Осетим напон , бебу како креће коначно . Прелазим на колица и возе ме у салу. Тамо ме дочекује доктор  који иначе стажира тренутно, помажу ми да пређем на сто и крећемо даље.

-        Ајде сад полако да не попуцаш за сад је било добро. -Ух ово ми је баш било потребо, значи нема ушивања. Креће напон , пуштам да пролази самo не напињем се , глава је већ напољу.

-        Ајд још једном и супер је. - Јармила ме држи за руку да ми пружи подршку , доктор држи бебину главу и каже

-        Сад мајко опет издувајте и биће без ситног веза.

У свом том лудилу сам се насмејала. Креће напон ја сикћем а беба ко да си рекао „сад!“ тачно сам осетила како се одгурнула ногама и доктора како је узвикнуо „НЕ!“ и једва успео да је ухвати.

-        Шта би ово ? - Пита ме а беба почиње да кмечи

-        Осетила сам како се одгурнула ногама, излетела је као из катапулта. Јел све у реду?

Јармила се смеје

-         јесте , ова ће да буде  нека ратница и тврдоглава. -Ја још не контам.

-        Јел беба добро – питам поново

-        Ма јесте рекох ти . Тад сконтам да нисам ни питала шта сам родила.

-        Шта је?

-        Па и то сам ти рекла , девојчица, прича Јармила док проверава постељицу . Покупише све то , ставише ми бебу на груди, ја још не контам баш да је девојчица јер сам само хтела да затворим очи и да заспем али ме огромне плаве очи дочекаше . Гледала ме је као да каже „ еј реци овима да ме врате не свиђа ми се овде“ Није много плакала, ни данас не плаче. Један ован не плаче никад .

   Док сам се ја порађала а они славили један паметњаковић се сетио па позвао моју кеву да јој каже како сам родила дечака. Она срећна свима јави и онда је назове Јелена кад су сви сконтали шта је урадио и каже да се још нисам породила да је она стално на вези са породилиштем и да је за сада све у реду. Кева је била бесна . али је наставила да седи поред телефона. Тачно у 00:10 рођена је Марија. Како Марија? То је већ прича за себе.

Prva

   Да ми је неко причао како ће то све да изгледа рекла бих му да лаже. Слушала сам разне приче о порођајима , трудноћи, мучнинама и свему осталом. Ово моје је било тотално другачије од свега онога што сам чула. Имала сам проблема са мањком гвожђа у крви још као девојка тако да су ми први симптоми трудноће промакли. Чак сам и редовно имала менструацију али у мањем обиму и са повременим вртоглавицама није било потребе за било каквом провером јер је то нормална ствар код особа које имају мањак гвожђа у крви. Откријем да сам трудна у четвром месецу кад сам већ почела да падам у несвест и то одједном. Без икаквог упозорења само ми се смрачи. Докторка ми по откривању трудноће препише 3 пута по једну таблету неког лека за тај проблем и тако ме лепо унакази , али о томе ћемо касније. Урадим све анализе и коначно сазнамо да сам трудна , како сам дошла кући , тако сам осетила  лептириће у стомаку . Моја беба се помера. Нико ми није веровао тада а  ни сада када о томе причам. Осећај је као да вас неко мази изнутра онако лагано само врховима прстију, као благо голицање, пријатно и меко. Невероватан осећај који не може да се упореди ни са једним другим. Можда само са оним осећајем благог поветарца на врату. Мислим да да.

   Често имам флешбекове  на време проведено у мамином стомаку. Неописиво је али је топло и нежно, меко и ушушкано сад знам како изгледа и овај други осећај. Врло су слични и изазивају увек исто осећање мира и спокоја.

   Трудноћа напредује, мучнине су прошле али несвестице нису. Није ми све једно плашим се да ми се толико не смрачи одједном да не стигнем да седнем и паднем на стомак. Боже толико страхова. Најгоре је што сам углавном сама код куће и дању и ноћу. Шта ако ми се нешто деси кад нема никога? ЕЕ страхова разних је било. Но свака контрола је била одлична беба је добор напредовала и све је било уреду осим мог физичког здравља.Од тих лекова сам се нагло угојила чак 20кг што је за моју висину превише. Почела сам трудноћу са 54 а завршила са 83кг . Личила сам на сумо рвача .Чак су ме у седмом месецу питали колико још дана имам а ја слатке моје још два месеца. Тај период је био страшан . Отицале су ми ноге па ми је то отежавало кретање јер нисам могла ништа да обујем. Срећа већи део трудноће је било лепо време па сам могла да носим папуче али је убрзо и то био проблем. Требало ми је времена да схватим да су лекови узрок свему томе. Престала сам да их пијем а кад сам отишла код докторке следећег месеца на контролу нацрнила ми је кожу. Нисам хтела да се расправљам са њом јер не би вредело. Лекови су ту да нам помогну и на питање пијем ли их одговорила сам потврдно. Све што сам после тога покушала да зауставим галопирајућу килажу није успело, али је макар успорило. И дође дан ....

                                  2

  Kоначно у породилишту. Болови на све стране. Докторка ме прегледа и каже да нећу још. Нисам довољно отворена. О Боже колико ће ово да траје ? Воде ме на пријемно у собу да се сместим . Свашта ми пролази кроз главу .Највећи страх имам од тога да се нешто не догоди за време порођаја. Чула сам толико прича а ово ми је први порођај. Колико je само  непреспаваних ноћи остало иза мене.Колико суза и питање:

   - Како ћу ја да се породим ? Како кад се плашим ?

Он ме само шлогирано погледа ,насмеје се и каже :

   - Ајде спавај шта се трипујеш ? Мораш да се породиш ,беба мора да изађе.

Окрене се и захрче поново а ти се девојко са стомаком до зуба сналази како знаш. Бар да сам пушила или да је тад било интернета па да се занимам мало са игрицама . Није било ничег ,и мобилни телефони су били ретки и врло скупи а у облику цигли.

   Упадам у кревет соба је пуна оваквих као ја. Једна трудница која на кревету седи као индијанац а стомак јој је наслоњен на стопала смеје се и каже ми да се не секирам биће то све у реду . Ишла је у Школу за труднице . Трчала је кроз салу за порођаје да се што пре породи. Тако сам чула касније на одељењу. Била је самном и касније у соби. Луда ко струја . Друга опет унезверена као ја има само 17 година . Срце моје била је 36 сати на инфузији једва су је породили  да не иде на царски рез . Њена беба је била највећа тога дана ,чини ми се да је био 62цм ,беба кинг сајз ,наспрам ове наше сите. Касније је и она била код мене у соби . Било је ту још њих којих сад са овог временског раздобља не могу да се сетим.

   Дакле сместим се у собу и чекам , моје сам послала кући да не чекају јер ми је речено да нећу још . Досадно а време као да ће да поскупи , никако да прође. Минути се отегли као дани а дани ко године . Била је субота кад сам стигла . Звизнули ми инекцију бенсендина и каже ми сестра :

   - Или ћеш да заспеш или ће да крену прави болови .

Јa се већ понадала сад ће то ,кад оно шиш . Ништа од порођаја , спавала сам за десетку са све оним стомаком и у рупи од кревета  у коју кад се увалиш треба ти кран да устанеш . Пробудим се , визита , доручак и стиже ми посета, донели ми плазму ,кравицу и сок од боровнице.Ваљда се то носи у болницу. Узмем ја то све и поделим са својим ратним другарицама и наравно почињем да плачем јер хоћу кући. Нема лекара да ме пусте а и викенд је нема шансе , тако да сам била у фазону „седи ди си ни за диси ниси“ мада сам била . Недеља увече, таман сам заспала кад поче стомак да ме пресеца. Насмејем се и кренем у купатило ,слободно тако могу да кажем јер поред чучаваца и шоља имају и тушеве ,крене ми нешто низ ноге . Оплааа,пуко ми водењак . Позовем сестру , она докторку и почне да ме прегледа .У међувремену ме је испитала од кулина бана па до мене све живо и мртво.Кренула је да ме отвара ручно . Јeдина реченица коју сам тада чула била је :

   - Опусти се није то ништа ,па беба треба да изађе ту .

   Знам и ја да треба , ал дал баш мора ? Одведу ме у салу за порођаје. Ако ми је ишта у животу било одвратно онда је то клистирање. Све могу да поднесем али то никако .Лежање на столу са инфузијом .То је било страшно .Болови крену и између њих у тих пар минута ја спавам .Бол крене опет ја се пробудим издувам и опет заспем до тренутка кад су почели такви болови да су мишићи почели да се грче. Беба је кренула ,пребацују ме на порођајни сто и креће лудило.Нисам довољно отворена ,беба ко луда кренула напоље, таква је и данас, секу ме и одједном олакшање .Сва се тресем , беба је на столу али се не чује.Кмекнула је једном и не чујем је.Хвата ме паника  Питам Ивану:

-        Шта је ?

-        Девојчица ,каже.

-        Ма не питам те то ,је ли све у реду ?

-        Ма јесте ево

Чујем плач , ух добро је ,ставља  ми је на груди и видим једно смежурано ружно створење које ме гледа својим очима великим ко шољица за кафу .Скупила је песнице и направила својим шакама срце .Рефлекс . Зајечала и ућутала и умирила се ту где су је ставили . Било је тачно 2:30 . Сви моји спавају .Почела сам да се смејем на сав глас. Нико не зна да сам се породила ,а Милица је стигла . Одавно још док сам била у основној школи рекла сам да ако будем имала ћерку зваће се Милица.Разлог сасвим оправдан , кева нас је све звала тако .Отац ,брат и ја били смо за њу Милица. Коначно смо то зауставили .Кад каже Милице сви смо се ушињавали ,сад ће имати само једну праву Милицу.

     Ивана иначе бабица која ме је породила , моја другарица ме гледа у чуду :

-        Што се смејеш ?,мада је и њој драго што ме види такву

-        Замисли нико не зна да сам се породила !!!

-        Е па ти стварно ниси нормална , у оваквом тренутку ти мислиш о томе ,чекај само да почен да те ушива докторка нећеш више да се смејеш, почиње да ме зеза.

-        Што да ме ушива? ,сад сам већ у фрци

-        Пуко ти је грлић материцеи споља и изнутра,споља си се расцветала ко зумбул и још смо те секли,породила си се на 7-ми прст ,али биће све у реду

   Гледам је и немогу да верујем , породила сам се а нисам се отворила како треба ?! Одједном се сви растрчаше и Ивана је само стигла да ми каже :

-        Брзо ћемо , порађа нам се једна на пријемном .

   Лежим у сали сама .Нигде никог ,само чујем моју бебу како повремено мало закмечи под грејалицом .Душа моја мала једва чекам да одемо у собу . Опет се смејем нико не зна да сам родила Милицу, сутра кад буду дошли биће шоу.

    Враћају се са пријемног и довозе жену са бебом .Старија је доста од мене има преко четрдесет година рекла бих по лицу ,касније ми је потврдила имала је 46 .Ово јој је била седма трудноћа а  први порођај у породилишту.Сву децу је родила код куће.Каже :

-        Шесторо сам родила ни једном ме није болело као сад . Кући сам се порађала а ово сад сам морала да дођем , било ме је страх да се беби нешто не деси.

   Док смо разговарале долазе докторка и моја Ивана и доносе конац ,иглу и гомилу другог алата. Одсекла сам се.Шта ли ће сад да ми раде? Почела је да ме ушива . Охладила сам се унутра и не осетим толико али кад је почела да ме шије по бутинама хтедох да умрем иако сам се породила пре само пола сата . Шије жена ко да ушива чарапе и то све трза да добро затегне . Трајало је пола сата то ушивање наживо.Преживех и коначно ме одведоше у собу.Кажу да не идем нигде него да легнем у кревет.

- Али ја морам у куатило , притисло ме.

   Сестра ме гледа зачуђено :

-        Зар већ . па тек после шест сати се иде , мислим врати ти се  осећај . Можеш ли сама ?

-        Могу – кажем – кад сам могла да се породим могу и до купатила сама.

   Мојих најдужих 15 минута у животу ,јер ми је толико требало да одем само пет врата ниже низ ходник . Милицу ми доносе одмах .Породилиште је тих година кренуло са програмом „Бејби френдли“.

     Ноћ само се повремено чује кмекање моје девојчице . Мило моје тражи ме . Бокс за бебу је одмах поред мог кревета . Легла сам на страну и ухватила је за ручицу у ствари она је мене за прст . Сад се смирила  а мене више ништа не боли. Гледам је и не могу да се начудим .Моје дете !? Сад сам стварно мајка . Тај осећај који се појави тада не може да опише нико .Мушкарци су ускраћени за тако лепе осећаје да ми их је у неку руку жао. Воле они своју децу али не могу да осете ту лепоту и осећај да си битан , кад донесеш једно живо створење на свет.

   Не могу да спавам , опет ми се иде у WC али ми је жао да је оставим . Пробудила се једна моја дргарица из собе и ја је питам може ли да је припази док се не вратим. Смеје се :

-   Ма иди слободно неће ништа да јој буде .

   Идем полако кроз ходник ,наиђе сестра и ја је питам има ли нека друга спаваћица да се истуширам и пресвучем . Доноси ми и ја се средих .Највећи проблем су ми улошци, они типа фата у  мрежици а ја се јежим на фату . То је било тек за причу ал кад се мора мора се. Конаца је било на све стране а кад одем да пишким очи искачу колико пече .Шта сам само потрошила кантарионовог уља у првих месец дана сам Бог зна. Вратим се у собу ,моја мала спава ,уморило се срце а није могла да чека да се отворим скроз . И дан данас иде главом кроз зид и све мора да буде кад она хоће иначе је смак света . Упорна је што ме посебно радује.

   Наша прва визита . Сестре сређују бебе нас истерали да се средимо и свако у свој кревет ,легнеш рашириш ноге , и доктор иде од једне до друге и гледа .Шта види са метар и по раздаљине немам појма али гледа. Клима главом ,каже ако данас буде све у реду сутра идем кући. А мојој радости никад краја. Бебећа визита је трајала мало дуже јер су све били први прегледи . Милица је супер мало модра и отечена али је одлично. Прође визита , стиже доручак  а време никад да прође. Чујем неко ме зове испод прозора. Устанем ,оно сви дошли ко на утакмицу да навијају још им само фалили шалови и капе и остали реквизити. Класична прича, како сам , шта сам , како беба, ја кажем да спава а они :

-        Дај да је видимо!

-        Па спава како да је будим сад !

-        Па шта има везе ?! (моја свекрва)

   Она је дошла да је види а то што спава нема везе.

-        Како ће се звати ?

-        Па рекли смо још одавно да ће да буде Милица ,одговарам и већ почињем да се нервирам.

   Разговор тече још  неколико минута и покупише се и одоше  . Извукла сам канапом кесе пуне воће , сокова, млека и плазме . Гледамо се по соби ко ће све то да поједе пуни нам ормарићи .

    Милица само једе и спава.Сад се већ сами пресвлачимо .Дође сестра да их пресвуче ,гледа Милицу па се чуди .

-        Па ви сте је већ пресвукли ?

-        Јесам , укакила се зашто да чекам .

-        Колико деце имате ? – пита ме

-        Ово ми је прво . – насмејах се јер ме жена гледа као да сам пала са Марса

   Насмеја се коначно :

-        Свака част мајко ,ви нећете да имате проблема кад дођете кући ,где сте то научили ?

   Вероватно је мислила да сам ишла у неку школу за труднице или можда завршила медицинску.

-        Нисам нигде , сад сам научила.

   Жена ме је гледала отворених уста .

-        Ово ми се још није догодило . Свака част !

   Наставила је да пресвлачи осталу децу а мени колико је било срце пуно радости , толико сам била и постиђена јер су ме остале из собе гледале са неком дозом љубоморе. Брзо их је прошло хвала Богу . Већ сам се уплашила да неће хтети да разговарају самном. Пада вече већ смо се навикле једна на другу . Миличица спава по 2 -3 сата ,заспе на сиси ваљда још увек уморна и кад покушам да је пребацим у њен боксић она опет почне да вуче. Била је смешна ко цртани . Сва модра и отечена од напрезања . Будила се 3-4 пута у току ноћи . ујутру опет визита. Каже доктор :

-        Ви можете да се спремите и да идете кући .

-        А беба , питам ја ?

-        То ја не знам реће вам педијатар.

Сад сам у ишчекивању педијатра . Почињем полако да се нервирам ,још само да добијем температуру . Стижу и бебећи доктори . Очекујем коначан одговор.

-        Идете кући!

-        Стварно ?

   Докторка се смеје и клима главом . Добро је . Ја киптим од среће и у једном тренутку само се охладим . Како да идем кући кад нико не зна да треба да идем . Морају да дођу по мене до 12,00 иначе остајем  до сутра. Нисам понела кеш , имамо говорницу на спрату а ја глупача у оној брзини заборавила. Питам моје другарице по соби има ли нека од њих можда на зајам само да јавим да дођу по мене. Добијем жетон и позовем кући , сви збланути па како  то сад што им нисам рекла јуче да излазим .Као да сам ја знала. Одем у собу и легнем на кревет онако изнервирана. За сат времена улази сестра и каже ми да се спакујем идемо , дошли су по мене.  Сад ми ни тај одлазак кући није толико драг . Покварише ми расположење глупостима . Но , није важно ,важно је да идемо кући . Излазимо Милица и ја !!!

    На пријемном гужва као да цела Бетанија данас иде кући. Пуно је порођаја било тог викенда. Пресвлачим се ја и идем да пресвучемо бебу . Баба јој је послала све нове ствари , чак и ћебенце које може да буде и џак . Спакујемо се и изађемо испред . На улазу нас чека бели мерцедес . То знам зато што су ми рекли и сад ми се упали лампица ,па моје дете мора да напредује у животу , њена прва вожња у животу се одвијала у ауту марке мерцедес. Тада је то био АУТО ,сада их има гомила разних .И тако мерцедесом кренусмо у нову животну причу , са новим чланом породице.