Druga

 Опет сам трудна. Нисам ни знала одмах, само ми је једно јутро било мука и почела сам да осећам неко затезање испод пупка . Кожа је почела да се затеже а уједно сам почела да осећам и лептириће у стомаку и то праве. До тада нисам имала никакве симптоме трудноће. Милица и ја смо животариле хранећи кокошке  и радећи у нашој башти док је Стеван био нон стоп на послу.Милица сад има већ 4 године, велика девојка.

   Дакле одем ја по тест на трудноћи и ваљда га нисам ни убацила у посуду линије су се показале у пуном сјају. Осећања су ми била помешана. Прво сам осетила страх, кроз главу ми је пролазио порођај са Милицом и само сам рекла у себи „ О не опет“. Али шта је ту је. Одем код лекара, докторка која ми је водила трудноћи са Милицом ме прво лепо „накрпи“ Где сам досада? Шта сам чекала? Трудноћа је три и по месеца. Ја се замислим да ли је могуће да у том стадијуму осетим већ бебу, јер ти лептирићи које сам осетила и који су ме натерали да узмем тест су били први покрети које сам осетила моје нове бебе. Али беба је мала још увек. Како ? Онда се сетим да је и Милица исто била живахна јако рано и да ми нико није веровао да осетим покрете бебе. Насмејем се ја лепо докторки , обавимо преглед и узмем упуте који ми требају и кренем кући. Опет сад нико не зна да сам трудна . Чекам Стевана да се врати са посла. Милица још не зна ништа јер би скакала од среће и свима би истртљала у незнању.

    Ова трудноћа је другачија од прве од почетка . Нисам имала вртоглавице, нисам падала у несвест и нисам имала проблема са мањком гвожђа у крви . Једино што је било исто је било моје кукање ноћу како ћу ја сад то све . Овога пута сам знала шта ме чека и било је још горе иако сам себи понављала да не мора да значи да ће да буде исто.

    Милица је одлучила већ о именима, пошто ће њој да се роди брат или сестра дали смо јој пуну слободу . Ако буде сестра биће Тијана, ако буде брат биће Огњен. Наравно име је било по познатом водитељу кога је гледала свако јутро у јутарњем програму. И то смо решили .

    Приближило се време порођаја , одбројавамо дане . Кева је дошла да Милица не буде сама кад одем у породилиште. Торбе су спремљене, једна са мојим једна са бебиним стварима. Сад носим мобилни телефон ,нешто кеша да ми се нађе и дрхтим од страха. Опет исто питање : „ Како ћу ја?“

    Цео дан ме нешто „пресеца преко крста“ што би рекла бабе. Кева само трчка око мене . Јел ти добро , шта ти је сад ? Није навикла да лежим цео дан, јер чак и кад седим ја нешто у рукама радим. Овај дан сам малтене цео прележала. Око 19:30 одем у купатило и како сам села на  шољу тако ми је пукао водењак. Сачекала сам мало и кад видех да је враг однео шалу узмем пешкир , ставим међу ноге и одем по гардеробу да донесем да бих се истуширала. Кеви ништа не говорим али је приметила.

-        Где ћеш сад ? пита ме

-        Да се истуширам како где ћу?

-        Сад да се тушираш?

-        Па него кад да идем овако знојава и мокра у породилиште? - Коначно сам морала да кажем јер је први бол почео значи немам много времена пошто је породилиште на 45 минута у најбољем случају. Села је од шока и одмах завикала

-        Зови Стевана какво твоје туширање, туширај се тамо, хоћеш да почнеш овде да се порађаш? – гледам је у чуду  и почнем да се смејем

-         Ма није ми ништа још брзо ћу ја .

Стала је на врата . Видим ја да не вреди да се расправљам. Само губим време . Окренем Стевана а он мени ладно каже:

-        Само да сачекам једног друга и долазим. – по гласу видим да је попио, помислим „ баш лепо „

-        Добро супер.

Слегнем раменима , проверим торбе , одем да се пресвучем јер од туширања није могло да буде ништа и седнем да чекам . Прошло је већ пола сата још увек не осећам болове али ако је био један убрзо ће и други. Кoначно стижу и из пик апа излазе њих тројица дошли да ме испрате. Сви под гасом. Зову четвртог да ме вози, који долази за 15 минута  и успут свраћамо по Јелану која иначе ради у породилишту у операционој сали. На пола пута осeтим други бол који је већ мало дужи, сад је већ 20:30 . У колима журка не зна се ко је гори . Смејали смо се до породилишта. Јелена улази самном унутра ова двојица чекају испред. Нa брзину су ме прегледали на пријемном , чак се и не сећам свега и одвели ме одмах на клистирање и у салу. Јелена је ту , обавестила је своје у операционој сали а бабица која је дежурна је баш из Челарева. Огромна жена , висока и крупна  по имену Јармила. Дала ми је две инекције и питала ме кад хоћу да се породим пре дванаест или после. Није ми било битно само да буде што пре.

   Јелена је отишла са оном двојицом . седе у кафићу и славе а ја се још нисам породила. Све иде како треба , следећу контракцију сам имала у 21:00 па је кренула на 15 минута, па на 10 и онда галопирање на 3-2-1 и напони. У 22:30 је већ све било спремно за излазак бебе и Јармила ми даје још једну инекцију јер сад је већ требало беба да је кренула. Један напон , осетим да креће, други , сад већ осетим велики притисак и таман позовем Јармилу, беба  се врати чини ми се под грло, помисим тада „ е тупаво моје па не излази се на ту страну“. Она дође , објасним  јој шта је, каже она ајд сад ћемо опет исто. Кренемо из почетка , сад је она ту , исто се деси. Сад је већ 11:30 . Одлази негде и враћа се са њих 10. Видим да су спремни за салу за операције. Мислим се , е нећеш вала на царски па таман да траје још оволико. Већ сам измучена немам снаге за даље али морам иначе ће да ме секу. Чујем како докторка каже Јaрмили :

-        Нема смисла ни потребе да је сечемо , отворена је скроз ајде да то изгурамо ,

-        „ шта ће да изгурају и кога“  мислим се“ ко ће да гура“, Убрзо ми је било јасно све.

Јaрмила онако огромна жена лактом ми је притисла део стомака између ребара , поред свог бола који осећам у том тренутку осетим и то. И дан данас кад се мења време и пред кишу обавезно ми је тај део утрнут. Докторка каже :

- ајде сад мајко гурај

-        „ би ја кад бих могла више“ мислим се а у ствари скупљам сву снагу и напињем се још једном . Јармила гура као да јој живот зависи од тога , хватам је за руку јер ми тај бол одузима превише ваздуха који ми је толико потребан у овом тренутку али ме она одгурује  

-        Ни случано да ме ниси ухватила за руку, ајде још једном.

Осетим напон , бебу како креће коначно . Прелазим на колица и возе ме у салу. Тамо ме дочекује доктор  који иначе стажира тренутно, помажу ми да пређем на сто и крећемо даље.

-        Ајде сад полако да не попуцаш за сад је било добро. -Ух ово ми је баш било потребо, значи нема ушивања. Креће напон , пуштам да пролази самo не напињем се , глава је већ напољу.

-        Ајд још једном и супер је. - Јармила ме држи за руку да ми пружи подршку , доктор држи бебину главу и каже

-        Сад мајко опет издувајте и биће без ситног веза.

У свом том лудилу сам се насмејала. Креће напон ја сикћем а беба ко да си рекао „сад!“ тачно сам осетила како се одгурнула ногама и доктора како је узвикнуо „НЕ!“ и једва успео да је ухвати.

-        Шта би ово ? - Пита ме а беба почиње да кмечи

-        Осетила сам како се одгурнула ногама, излетела је као из катапулта. Јел све у реду?

Јармила се смеје

-         јесте , ова ће да буде  нека ратница и тврдоглава. -Ја још не контам.

-        Јел беба добро – питам поново

-        Ма јесте рекох ти . Тад сконтам да нисам ни питала шта сам родила.

-        Шта је?

-        Па и то сам ти рекла , девојчица, прича Јармила док проверава постељицу . Покупише све то , ставише ми бебу на груди, ја још не контам баш да је девојчица јер сам само хтела да затворим очи и да заспем али ме огромне плаве очи дочекаше . Гледала ме је као да каже „ еј реци овима да ме врате не свиђа ми се овде“ Није много плакала, ни данас не плаче. Један ован не плаче никад .

   Док сам се ја порађала а они славили један паметњаковић се сетио па позвао моју кеву да јој каже како сам родила дечака. Она срећна свима јави и онда је назове Јелена кад су сви сконтали шта је урадио и каже да се још нисам породила да је она стално на вези са породилиштем и да је за сада све у реду. Кева је била бесна . али је наставила да седи поред телефона. Тачно у 00:10 рођена је Марија. Како Марија? То је већ прича за себе.